Poslušajte tekst u audio formatu, vreme trajanja 6 minuta i 37 sekundi.
Godina za nama, u društvenom kontekstu, dovela je do dubokog preispitivanja vrednosti. Do skora čvrsto utemeljena individualizacija izrodila je, kao logičan odgovor na prezasićenost otuđenošću, – „nas”. Zajednicu ljudi ujedinjenih oko spoznaje da društvo ne sme da izgleda onako kako trenutno izgleda i funkcioniše – u sveopštem sebičluku i oportunizmu. Novosadska tragedija bez presedana, izazvana korupcijom, iznedrila je novu generaciju junaka. Mnogo je onih koji to junaštvo dovode u pitanje, možda baš zbog toga što su antipod svakom junaku ove epohe. Ali danas se nećemo baviti njima. Danas se bavimo jednim od junaka studentskog pokreta, našim Palančaninom Vukanom Stojićevićem. Imaćemo tu privilegiju da na kratko zavirimo u to kako je biti deo studentskih šetnji, koje su postale jedan od simbola pokreta i koje građane dovode do euforičnog stanja, nudeći im tračak nade i katarzičan osećaj pripadnosti. Kako je to uklapati svoj život i studiranje među obaveze koje aktivizam donosi sa sobom. I kako vidi sebe jednog dana – kada zlo vreme prođe. Pratićemo ga slikom i rečju kroz njegovu skorašnju dvodnevnu šetnju od 80 kilometara do Novog Sada, onu koja je prethodila godišnjem pomenu žrtvama pada nadstrešnice.
Razgovor sa Vukanom Stojićevićem, studentom druge godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dvadesetogodišnjim Palančaninom i bivšim učenikom Palanačke gimnazije, vodio je naš volonter Aleksa.
Vukan Stojićević, privatna arhiva
Šta te je motivisalo da pešačiš?
Motivacija za šetnju bila je vrlo jednostavna – obeležavanje godinu dana od pada nadstrešnice u Novom Sadu i borba za bolje sutra. Pored toga, motivacija su i moji prijatelji, kolege i ostali saborci sa kojima već godinu dana delim sve prilike i neprilike naše borbe za pravdu. Šetnja je samo jedan vid borbe i odlučnosti ljudi kojima je stalo da se nešto napokon promeni u našoj zemlji i da se skrene pažnja na dešavanja unutar nje. Šetnja je zaista plemenit primer da ljudska snaga i volja mogu da pobede svako zlo.
Kako su tvoji prijatelji i porodica reagovali na to što pešačiš?
Moji prijatelji i porodica su veoma srećni zbog mene – malo je reći i ponosni. Bilo je i poneke suze radosnice, dakle, reakcije su bile pozitivne. Njihova podrška mi je najvažnija u svemu ovome i drago mi je što sam okružen takvim ljudima, na koje mogu da se oslonim u bilo kom trenutku. Bez njih verovatno ništa od ovoga ne bih ni mogao da ostvarim. Oni su moj vetar u leđa u svemu što radim.
Vukan Stojićević, privatna arhiva
„Šetnja je samo jedan vid borbe i odlučnosti ljudi kojima je stalo da se nešto napokon promeni u našoj zemlji i da se skrene pažnja na dešavanja unutar nje.”
Kako balansiraš svoje obaveze dok se baviš aktivizmom u okviru studentskog pokreta?
Vrlo lako – sve se stigne ako se dobro organizuješ. Uglavnom nađem vremena za sve obaveze i aktivnosti, uz dobru organizaciju. Ponekad ipak neke stvari isključuju druge, ali u većini slučajeva ništa me ne sprečava da odradim sve što treba i što sam tog dana zamislio.
Vukan Stojićević, privatna arhiva
Vukan Stojićević, privatna arhiva
Kako si se osećao tokom pešačenja i da li si se ikada preispitivao?
Ovo mi nije prva šetnja. U februaru sam, uoči Sretenja, prepešačio rutu Beograd–Kragujevac, što je takođe bilo veličanstveno i nezaboravno iskustvo. Tokom te šetnje povredio sam oba kolena, od čega se i danas oporavljam, pa je bilo malo preispitivanja da li krenuti na put ili ne. Ali uprkos svemu, nešto me je teralo da krenem – verovatno moja želja za pravednijim društvom – tako da odluku nije bilo teško doneti. Osećaj tokom šetnje je neverovatan: obuzmu te sreća i mir kada znaš zbog koga i čega šetaš. Samim tim nijedan kilometar nije težak. Umor kao da nestane, a suze i podrška kolega i ljudi koji te dočekuju na svakom koraku, sa zagrljajem i ljubavlju, ne dozvoljavaju ti da odustaneš ili poklekneš.
Vukan Stojićević, privatna arhiva
Kako vidiš svoju budućnost nakon svega ovoga?
Svoju budućnost posle svega ovoga vidim definitivno kao mnogo bolju i svetliju. Ovo vreme u kom živimo je mračno doba – znamo zašto, zbog koga i čega. Zato smo tu mi: studenti, srednjoškolci, građani koji mislimo svojom glavom, imamo kičmu i, što je najvažnije, obraz, da se sa svim nedaćama izborimo.
Naš narod kaže: „Najmračnije je pred svitanje.” Zato se posle ove borbe ne brinem da će nam svima biti mnogo lakše i bolje. Iz tog razloga treba svi da se uključimo u ovu borbu i izguramo je do kraja.
I za kraj bih poručio: PUMPAAAAJ!
Vukan Stojićević, privatna arhiva
„Naš narod kaže: „Najmračnije je pred svitanje.” Zato se posle ove borbe ne brinem da će nam svima biti mnogo lakše i bolje. Iz tog razloga treba svi da se uključimo u ovu borbu i izguramo je do kraja.”
Vukanove reči govore upravo o onoj čistoti studentskog pokreta koje smo svi svesni i zbog koje im dajemo podršku i poverenje. Istorija nas uči da su mladi, učenici i studenti često bili pokretači društvenih promena – uprkos sili i ugnjetavanju. Žrtvujući svoje učenje, potencijalne karijere i, pre svega, mladost zarad opšte dobrobiti. Ali da li je to žrtva ili najbolje moguće provedena mladost – puna duše?
Za kraj ovog razgovora citiraćemo deo teksta portala teologija.net, koji je pisala Fiva Savković, jer on savršeno govori o svemu gore napisanom:
„Nije lako biti junak našeg doba. Sada, u trenutku kad ovo razmišljanje pišem, deluje da treba oživeti najmanje zrno morala da bi se to postiglo, usred pustih polja nasilno otuđene i obezličene lepote naše zemlje. U izgladnelosti treba nahraniti mnoštvo duša. Treba im vratiti veru u ono što je proglašeno bezvrednim, a to je čitavo jedno polje vrednosti koje ne vidimo uvek golim okom, ali prepoznajemo očima duše i žudno tragamo za njima čitavog života. Nekad skriveno, a nekad javno. Junak našeg doba ove vrednosti izveo je iz anonimnosti na svetlo dana, uz dužno uvažavanje.”
Vukane – i Palanački studenti, Palančani su vam zahvalni.
Vukan Stojićević, privatna arhiva